Златар... У његовом имену сажета су сва његова својства – густе шуме, мирисне ливаде и пропланци, живописна села, умерена клима са 265 сунчаних и око 100 снежних дана у години - која га чине једном од најлепших планина у Србији. Некомерцијализована планинска лепотица ретко нетакнуте природе, снежна зими, а цветна лети, у сенци чечара и бреза... Због својих природних одлика и вазуха који благотворно делује на људски организам, планина Златар је 2006. године уредбом Владе Србије проглашена ваздушном бањом.

Друмска комуникација која преко Златибора везује Србију и Црну Гору пролази кроз Нову Варош, градско исходиште планине Златар. У близини града и самог Златара треба издвојити најпре три вештачка језера на реци Увац која се надовезују редом узводно: Увачко (Сјеничко) у оквиру специјалног резервата природе „Увац“, те Златарско(Кокин Брод) и Радоињско. У околини Златару су и манастири Милешевске епархије: Милешева, Прибојска Бања, Куманица, Мажићи, Давидовица, Дубница, Јања, Свети Козма и Дамјан.

Златар припада групи планина у југозападној Србији и спада у групу планина средње висине, с тим што највећи проценат његове површине лежи у границама измеду 1200 и 1400 метара. Златар је висински, климатски и пејзажно сличан Голији, Јавору и Тари. Као и друге планине у овој групи, Златар има динарски правац пружања и смештен је између Увца на истоку и Лима на западу, према северу Златар се граничи реком Бистрицом а на југу Милешевском реком. Највиши и најизразитији део Златара лежи према Бистрици и Новој Вароши. Тај највиши део који се стрмо спушта према долини Бистрице поциње са Битовиком (1371 м) на северозападу, па се преко Црног Врха (1382 м) и Клика (1411 м) пење на Голо Брдо (1627 м) који је највиши врх Златара; са Голог Брда се преко Сировог краја (1479 м), Орловаче (1431 м) и Булатовића (1419 м) спушта на Златарско брдо (1389 м) на југоисток. Овај највиши део је најкршевитији и најнеприступачнији. Долинском дисекцијом издвојене су: Равна Гора (1438 м), Ветерник (1312 м), Бијуково Брдо (1256 м) и већи број врхова у висинама између 1 000 и 1 200 м (Шанац висок 1167 м, Црвено Прло висок 1056 м). У висинском погледу северни део Златара, према Новој Вароши је далеко изразитији и висинама се креће, изузев долинских облика, преко 1200 м. Део Златара према Лиму и Милешевској реци има висину изнад 1000 м. Део према Увцу као и терену са десне стране ове реке креце се у висинама измеду 1100 и 1200 м, што одговара сјеничкој-златарској висоравни.

Нова Варош је смештена на падинама Златара на средини магистралног пута Београд - Бар, на надморској висини до 1.000 м. Сама нововарошка општина обухвата површину од 584 km² у којој живи преко 20.000 становника. Код насеља Кокин Брод, 11 километара северно од Нове Вароши ка Чајетини, подигнута је највећа насипна европска брана (хидроцентрала) и тако је у долини Увца створено Златарско језеро (или језеро Кокин Брод), дугачко 30 километара, са акумулацијом од преко 400 милиона кубних метара воде. Струју увачког електро-система назван „Лимске хидроелектране“ производе хидроцентрале „Увац“, „Кокин Брод“, „Бистрица“ и „Потпећ“, тако да произведу годишње око 800 милиона киловат-часова електричне енергије. У општини послује око 100 предузећа и 450 радњи, а запослено је 5.500 становника. Пољопривреду карактерише развијено сточарство, производња млечних производа, од којих је најпознатији чувени златарски сир. Значајни пољопривредни потенцијали постоје у развоју воћарства, пчеларства и откупу и преради шумских плодова. Пољопривредну површину чини 57,10% укупне површине општине, а шумском земљишту припада 33,85%. За туризма у Новој Вароши и њеној околини постоје добри предуслови, који се огледају у лепотама и другим природним вредностима планине Златар и акумулационих језера.

Специјални резерват природе ''Увац'' је заштићено природно добро од изузетног значаја, тј. природно добро прве категорије. Налази се у оквиру старовлашко–рашке висије, укљештен између масива планина Златар на југозападу и Јавор на североистоку. Специјални резерват природе ''Увац'' се простире на територији Општине Нова Варош, површине 5525 ха и територији Општине Сјеница, површине 2018 ха, што укупно износи 7543 ха. Минимална надморска висина резервата је 760 м, а максимална 1322 м. Центарлни део резервата чини Увачко (Сјеничко) језеро удаљено од Виле Елит 12,3 км, које је настало преграђивањем Увца у селу Акмачићи, на надморској висини од 985 метара. Брана је дуга 160 и висока 110 метара, а језеро је дуго 25 километара. Максимална дубина језера износи 108 метара. Језеро је испунило дубоку клисуру коју је Увац усекао у кречњачки масив сјеничке висоравни, па и кањонске делове ушћа Вељушнице и Кладнице. На обалама овог језера налази се највеће станиште белоглавог супа на Балкану. Овом језеру припадају и чувени меандри реке Увац. Језеро је пребогато разним врстама рибе а свуд около се пружа прелеп поглед који употпуњују пећине и јаме.
Централну морфолошку целину резервата представља кањонска долина реке Увац са долинама њених притока и меандрима као посебном атракцијом. Веће десне притоке Увца су Вапа, Кладничка река, Вршевина и Тисовица, а леве Чајак, Вељушница и Злошница. Воде реке Увац, дубоко су усекле своје корито у кречњачке стене и формирале сужене клисурасто – кањонске долине са високим, стрмим кречњачким литицама. У оквиру граница резервата кањонски делови су између ушћа Вапе и Вељушнице и низводно од Кокиног Брода. Средњи део између Вељушнице и Кокиног Брода има одлике клисуре. Просечна дубина долина је између 200 и 300 м, а максимална до 350 м. Посебна вредност кањонских делова долине су укљештени меандри. Истичу се три локације укљештених меандара. Прва, врло импресивна зона ових меандара налази се узводно од ушћа Вељушнице у кречњачкој зони Лопижа. У овом делу, поједини меандри имају угао меандрирања од 270 степени, а релативна висина ртова меандара износи и до 100 м. Друга и трећа зона слабије изражених укљештених меандара односи се на предео између Увачког (Сјеничког) и Златарског језера и предео узводно од Радоињског језера.

Заштићено подручје карактеришу и изузетни спеолошки објекти пећине и јаме. Најзначајнији заштићени спеолошки објекти су Ушачко пећински систем и Тубића пећина. Овај пећински систем чине Ушачка пећина, Ледена пећина и јама Бездана које су међусобно повезане каналима и чија је укупна дужина достиже 6185 метара. Ово је најдужи пећински систем у Србији. Сви канали су спојени у јединствени пећински систем. Пећине овог система имају интересантне пећинске украсе. Ледена пећина представља један од најлепших спеолошких објеката у Србији.

Специјални резерват природе ''Увац'' је резерват ретких угрожених врста животиња и других природних вредности. Симбол резервата је белоглавог суп, па је специјални резерват првенствено намењен за заштиту ове ретке птичије врсте - ’’небеског краља’’. Такође ово подручје настањују и друге врсте птица грабљивица. Евидентирано је 104 врсте птица, а процењује се да се може срести укупно 150 врста. На заштићеном подручју живе и разне врсте угрожених врста слепих мишева, многобројне врсте гмизаваца, водоземаца, риба и других животиња. На основу прелиминарни истраживања дела подручја ''Клисуре реке Увац'' евидентирано је 216 биљних врста. Белоглави суп је последња врста из подфамилије лешинара која се одржала у Србији до данас. Налази се пред изумирањем, те је под трајном забраном лова,забраном уништавања гнезда и узимања младунаца или јаја. У циљу заштите ове врсте, белоглави суп је стављен под заштиту природе као природна реткост. Уредбом Владе Републике Србије подручје клисуре реке Увац, станиште белоглавог супа, проглашено је за специјални резерват природе. Тек после седам година ова птица постаје зрела да формира пар. Женке полажу само једно јаје. Од свих парова само половина просечно успешно подигне по једног младунца, а од свих успешно полетелих младунаца сваки десети доживи полну зрелост. Белоглави суп-''небески краљ'' са распоном крила до 2,80 м достиже тежину до 8.500 грама. Гнезди се по стенама, храни се лешинарима, угинулом стоком и другим крупним сисарима, па је познат као чистач природе, а подручја које настањује су еколошки чиста.

Манастир Милешева је српски средњовековни манастир. Налази се на шестом километру од Пријепоља на реци Милешевци. Рашки по стилу, подигао га је краљ Стефан Владислав (1234—1243) у првој половини XIII века као своју задужбину, а у њој је и сам сахрањен. У припрати, коју је краљ Владислав доградио 1235. године, положио је мошти свог стрица светог Саве. Њих су Турци 1594. године приликом освајања пренели на Врачар (Београд) и спалили, у покушају да сломе српски дух. Манастир је настао у време Латинског царства, када и настаје такозвани „пластични стил“ који се одликује монументалношћу, избегава декоративност и нагиње формама класичне антике. У манастирској цркви се 1377. године за краља Србљем и приморјем крунисан је Твртко I Котроманић, сестрић Цара Душана. Стефан Вукчић Косача се у њој 1446. године прогласио „херцегом од Светог Саве“, по чему је Херцеговина добила име. Манастир је данас седиште епископије Српске православне цркве на чијем је челу епископ Филарет Мићевић, под чијим су руководством окружење манастира и манастирски конаци добили изузетно сређен изглед.Фреске Милешеве се убрајају међу најбоља европска остварења 13. века, а од њих најпознатији је Бели Анђео, која је у склопу фреске (Мироноснице на Христовом гробу.) Поред Белог анђела друга ремек-дела су Богородица из Благовести и Ктиторска композиција са портретом краља Владимира. Ова дела такође представљају и највеће домете сликарства тог доба у Европи. Историјски портрети: Иконографија Немањића, на јужном зиду краљевић Владислав, а на североисточном ликови Немање, Светог Саве, Стефана Првовенчаног, Радослава и Драгослава.